Брадача
Брадача се налази у атару средњевековног пазарног места Кула, једног од најбогатијих насеља у Браничеву у то време. Око 3 километра је удаљен од главог пута, преко реке Витовнице. Настао у приближно исто време када и манастир Заова, срушен од стране Турака, али за његову обнову је морало проћи много више времена. Манастир је обновљен тек крајем ХХ века, на постојећим рушевинама и темељима старог манастира.
Из вести о преписивању црквених књига можемо закључити да је Брадача кроз дужи временски период била манастир који је окупљао преписиваче и представљао значајнији верски и културни центар. Какав је значај имао можемо назрети захваљујућим археолошким налазима у самој цркви и око ње. Према речима свештеника Десимира Јовића, у цркви је нађено 10 људских скелета. Посебну пажњу привлачи скелет жене пронађен напољу, одмах изнад олтара. Сахрањена је са малим дететом у наручју и великим ковачким ексером у глави. Крај ње био је костур девојчице од 12-так година.
Велики број књига нестао је у турским пљачкањима и паљењима и српским бежанијама и сеобама.
Најстарији писани помен потиче из 16 века, када је манастир био „жив“ и активан. Када га је крајем 17 века посетио патријарх Арсеније Чарнојевић, будући предводник у Великој сеоби Срба, био је пуст и у рушевинама. Узео је неколико минеја из опустеле цркве и понео их са собом. У минеју за месец април патријарх Арсеније је записао :“На путу по нахији браничевској нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео… и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и н иком другом. Ко је отме – да му није просто него проклето“.
Народно предање везује ову светињу за страдање сестре Јелице, а оно се приписује времену кнеза Лазара. Верује се да је манастир настао на месту где је пала њена брада. Слично Заови и Брадачи и остали манастири који су настали у браничевском крају добијали су имена према деловима тела растргнуте сестре Јелице, манастири: Сестрољин и Рукумија.
