Где се налазимо

Категорије

Заова

Четири манастира – једна легенда!

 

У народној традицији овај се манастир везује за доба кнеза Лазара, заједно са манастирима Сестрољин, Рукумија и Брадача. Не мора да значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време. Можда су Заову сазидала и Јеличина браћа, властелини Павле и Радун, ако су заиста постојали.

Све је то могло уистину да се догоди, та драма античкиг размера. У народу се тешко прихватају тумачења да се народни певач послужио мотивима из старогрчке литературе, или да је само на тим основама градио своју песму  “Бог никоме дужан не остаје“. Исувише је то предање присутно у народу као и одјек некада давно доживљеног догађаја и то само ту у Стигу, jер о „кучки Павловици“ се зна само у Браничеву и око њега, док је у удаљенијим пределима сасвим мало, или ни мало позната. Отуда се мисли да је то предање могло да настане у Заови, на темељу истинитог случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту опстане до данас.

Пронађена архивска грађа на турском језику потврђује да је “манастир За(х)ова постојао 1467. године, а затим су је Турци до темеља порушили. Црква је после тога, дуго времена остала у рушевинама, а њену имовину узимали су сељаци из околних села, који су се у току краћих примирја с Турцима, враћали у најчешће попаљена села из збегова и избеглиштва.

Манастирска црква је у 19. веку поправљана по Карађорђевом налогу 1805.године.  Када је 1826. године Јоаким Вујић посетио Заову, забележио је да је црква врло мала и да је имала једно кубе са лепим позлаћеним крстом. Мало кубе помиње и В. Петковић, али га данас нема.

Црква је поправљана и 1825, а потом 1837. и 1838. године по свој прилици много темељније него до тада. Рађени су изнова читави зидови и фасаде, а тек после тога она је фрескописана у целости. Посебно пада у очи јужни портал са веома лепим каменим украсима, састављеним из геометријских шара по мотивима из народних умотворина.

            Нешто касније, Живко Павловић, пожаревачки молер (сликар), и један од најтраженијих сликара фресака и икона 30-тих и 40-тих година 19. века у Србији, ангажован је да уради нове фреске и иконостас у цркви заовичкој. Тај живопис и данас постоји и веома је богат мотивима и ликовима. Заову је осликавао три године, од 1846-1849. године. Фреске у Заови радио је при крају живота, али не сам, већ са помоћником Илијом Стојићевићем из места Смољинац, знатно слабијим сликарем од себе, због чега је цео живопис неуједначеног квалитета.

Неупоредиво већу славу од Живка Павловића стећи ће у сликарству потомак његове породице, сликарка божанственог дара, Милена Павловић Барили.

Zaova monastery in Serbia

Facebook