Предање везује манастир за кнеза Лазара. По њему је свети кнез саградио цркву на месту где је пало тело сестре Јелице, коју су браћа везала коњима за репове и тако уморила.У народној песми неисторијског циклуса „Бог никоме дужан не остаје“ описана је трагична смрт те девојке.

            У време кнеза Лазара било је доста властеле у овим крајевима. Међу њима су били и властелини Павле и Радул, који су имали и најмлађу сестру Јелицу коју су обожавали и увек је даривали најлепшим поклонима кад год су се враћали са пута.

            Павлова жена, љубоморна на велику љубав и пажњу браће према сестри, одлучила да јој се освети. Заклала је Павловог сокола и рекла му да је то учинила Јелица, затим му је убила коња и опет њу оптужила, да би на крају убила и своје дете у колевци, а крваве ножеве подметнула Јелици испод јастука. Она му је ту страшну вест о смрти дететасаопштила мужу и упутила га да ножеве потражи код сестре. Верујући да је све тако како каже његова жена, коју је народ назвао кучка Павловица по злу што је починила, Павле је наредио да се сестра веже коњима за репове, да се они потерају и да је растргну.

Тамо где јој је пала брада настаде манастир Брадача, тамо где јој је пала рука настаде манастир Рукумија, тамо где су јој пале очи настаде духовно здање Сестрољин у коме се лече слабовиди, а тамо где јој је пало трупло настаде манастир Заова.

Њене сузе и шапат су се провлачили кроз густу шуму тако да су у близини манастира и лековити извори Шопот и Сузине, а свуда где је падала Јелицина крв расло је смиље и босиље.

Кучка Павловица тешко се разболела и боловала је девет година. Молила се Богу за опрост, али јој није било спаса. На крају је признала мужу злочин, а овај узе и растрза је коњима као и сестру.