ТООМЦ

Заова

Четири манастира – једна легенда!

 

У народној традицији овај се манастир везује за доба кнеза Лазара, заједно са манастирима Сестрољин, Рукумија и Брадача. Не мора да значи да је свети кнез био ктитор неког од тих манастира, већ да су они саграђени у његово време. Можда су Заову сазидала и Јеличина браћа, властелини Павле и Радун, ако су заиста постојали.

Све је то могло уистину да се догоди, та драма античкиг размера. У народу се тешко прихватају тумачења да се народни певач послужио мотивима из старогрчке литературе, или да је само на тим основама градио своју песму  “Бог никоме дужан не остаје“. Исувише је то предање присутно у народу као и одјек некада давно доживљеног догађаја и то само ту у Стигу, jер о „кучки Павловици“ се зна само у Браничеву и око њега, док је у удаљенијим пределима сасвим мало, или ни мало позната. Отуда се мисли да је то предање могло да настане у Заови, на темељу истинитог случаја, највероватније у доба кнеза Лазара, и да ту опстане до данас.

Пронађена архивска грађа на турском језику потврђује да је “манастир За(х)ова постојао 1467. године, а затим су је Турци до темеља порушили. Црква је после тога, дуго времена остала у рушевинама, а њену имовину узимали су сељаци из околних села, који су се у току краћих примирја с Турцима, враћали у најчешће попаљена села из збегова и избеглиштва.

Манастирска црква је у 19. веку поправљана по Карађорђевом налогу 1805.године.  Када је 1826. године Јоаким Вујић посетио Заову, забележио је да је црква врло мала и да је имала једно кубе са лепим позлаћеним крстом. Мало кубе помиње и В. Петковић, али га данас нема.

Црква је поправљана и 1825, а потом 1837. и 1838. године по свој прилици много темељније него до тада. Рађени су изнова читави зидови и фасаде, а тек после тога она је фрескописана у целости. Посебно пада у очи јужни портал са веома лепим каменим украсима, састављеним из геометријских шара по мотивима из народних умотворина.

            Нешто касније, Живко Павловић, пожаревачки молер (сликар), и један од најтраженијих сликара фресака и икона 30-тих и 40-тих година 19. века у Србији, ангажован је да уради нове фреске и иконостас у цркви заовичкој. Тај живопис и данас постоји и веома је богат мотивима и ликовима. Заову је осликавао три године, од 1846-1849. године. Фреске у Заови радио је при крају живота, али не сам, већ са помоћником Илијом Стојићевићем из места Смољинац, знатно слабијим сликарем од себе, због чега је цео живопис неуједначеног квалитета.

Неупоредиво већу славу од Живка Павловића стећи ће у сликарству потомак његове породице, сликарка божанственог дара, Милена Павловић Барили.

Zaova monastery in Serbia

Брадача

 

Брадача се налази  у атару средњевековног пазарног места Кула, једног од најбогатијих насеља у Браничеву у то време. Око 3 километра је удаљен од главог пута, преко реке Витовнице. Настао у приближно исто време када и манастир Заова, срушен од стране Турака, али за његову обнову је морало проћи много више времена. Манастир је обновљен тек крајем ХХ века, на постојећим рушевинама и темељима старог манастира.

Из вести о преписивању црквених књига можемо закључити да је Брадача кроз дужи временски период била манастир који је окупљао преписиваче и представљао значајнији верски и културни центар. Какав је значај имао можемо назрети захваљујућим археолошким налазима у самој цркви и око ње. Према речима свештеника Десимира Јовића, у цркви је нађено 10 људских скелета. Посебну пажњу привлачи скелет жене пронађен напољу, одмах изнад олтара. Сахрањена је са малим дететом у наручју и великим ковачким ексером у глави. Крај ње био је костур девојчице од 12-так година.

 

Велики број књига нестао је у турским пљачкањима и паљењима и српским бежанијама и сеобама.

Најстарији писани помен потиче из 16 века, када је манастир био „жив“ и активан. Када га је крајем 17 века посетио патријарх Арсеније Чарнојевић, будући предводник у Великој сеоби Срба, био је пуст и у рушевинама. Узео је неколико минеја из опустеле цркве и понео их са собом. У минеју за месец април патријарх  Арсеније је записао :“На путу по нахији браничевској нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео… и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и н иком другом. Ко је отме – да му није просто него проклето“.

 

Народно предање везује ову светињу за страдање сестре Јелице, а оно се приписује времену кнеза Лазара. Верује се да је манастир настао на месту где је пала њена брада. Слично  Заови и  Брадачи и остали манастири који су настали у браничевском крају добијали су имена према деловима тела растргнуте сестре Јелице, манастири:  Сестрољин и Рукумија.

 

Света Петка – Змајевац

24997670

Постојање давне светиње у североисточном делу смољиначког атара, на месту које се и даље зове Манастир, нико не доводи у питање ни у селу Смољинцу, ни у његовој околини. Мада нема никаквих водљивих трагова цркве, нити постоје икакви записи и натписи који би потврдили да је ту постојала богомоља, сам назив потеса Манастир убедљиво говори да је он ту заиста био.

           Предео у којем је био манастир одвајкада се зове Змајевац, па се и у народу често помиње манастир Змајевац.

            По народном предању, манастир је славио Свету Параскеву, па се на тај дан сваке године крај извора окупља мноштво света из Смољинца, Кобиља, Шапина, забреге… Ту се такође реже колач и на Св. Вартоломеја и чини литија.

            На месту где се налазио манастир и данас је многопоштована света и лековита вода на који долазе становници Смољинца и свих околних села јер сви верују да та вода лечи од болести очију и да јача организам.

Садашњу капелу, налик на црквицу, димензија 5,40х5х6 метара саградила је омладина из Смољинца 1991. године. Идући ка главном извору, одмах до капеле са десне стране сазидан је и дом за окупљање народа са неопходним просторијама.